Čitam ja tako neki dan No one here gets out alive, biografiju Doorsa, pokušavajući da proniknem u ličnost Kralja guštera po ko zna koji put, ovaj put iz ugla novinara i momka koji je radio za njih, odgovarao je na pisma mnogobrojnih fanova još kao tinejdžer i već pri samom kraju nabasam na datum koji sam i zaboravio, 3.jul davne 1971. Čudna koincidencija, proguglam malo po netu i vidim da je prošlo 4 decenije, da su se fanovi, i mladi i malo stariji, okupili na pariskom groblju Per la Šez, sa dva originalna člana, Rej Manzarekom i Robijem Krigerom, da zajedno odaju poštu svom idolu i prijatelju, Džejmsu Daglasu Morisonu, rok legendi, nekadašnjoj zvezdi vodilji grupe The Doors, čija slava i popularnost i danas traje i nije izbledela  uprkos tolikoj vremenskoj distanci. Prethodno pročitavši dve biografije pisane od strane njegovih prijatelja i kolega iz benda Riders on the storm od Džona Densmora, bubnjara i Light my fire od Reja Manzareka, klavijaturiste, video sam kolika je gromada Džim bio, inteligentni pesnik, roker koji je išao ispred svog vremena, ali  sa druge strane i neopevana budala (jerk), koji je umeo itekako idiotski da se ponaša prema svojim prijateljima, kad bi ih plašio viseći na terasama iznad ambisa, ili do ludila dovodio svoju devojku i "kosmičkog partnera - sapatnika", Pamelu, varajući je gde god je stigao i menjajući raspoloženja prema njoj od izliva nežnosti do grubosti jednog sadiste. Rej je to dobro rekao da je u Džimu obitavao i Džimbo i kad god bi ovaj drugi izašao i prevagnuo, došlo bi do nekog incidenta ili katastrofe. Zbog toga je Džimbo, alter ego nalik Mister Hajdu, bio Rejova najveća noćna mora. Možda ga je i on naveo da krene sa omiljenom drogom svoje devojke, heroinom, iako se užasavao igle, pa  ga je najverovatnije ušmrknuo i overdozirao u pariskom klubu( u kombinaciji sa alkoholom), da bi bio prenešen u hotelsku sobu.Zvanična verzija smrti je bio srčani napad koji se desio u kadi, međutim obdukcije nikad nije bilo, a Pamela je svoju tajnu odnela u smrt, tri godine posle svog dragog, nikada se ne oporavivši posle njegove smrti. I sama je skončala od overdoza heroinom.  Brilijantni um koji je imao viziju da će da bude treći, posle Dženis i Hendriksa, koga će slava i poroci dotući. A samo je želeo da pobegne od svega i da bude pesnik, a ne lider benda koji poziva na pobunu, ne onaj od koga se uvek očekivao neki novi i veći ispad na koncertu.

Rodio sam se 5 godina kasnije, za Morisona sam saznao tek u srednjoj školi, ali me njegov lik i danas opčinjava, čak pomalo i žalim što nisam živeo u njegovom vremenu. 6 albuma su Dorsi napravili, bez kompilacija, poslednji je bio L.A. Woman.Neke pesme bih mogao slušati opet i ponovo, po hiljaditi put, većinu znam i napamet. Ako ikada u životu odem u Pariz, tamo bih otišao prvo, pre Ajfelove kule i Luvra. Jer Mr Mojo Risin, ustaje u mom srcu po ko zna koji put.

I obradovao se ja teko, konačno dolazi nešto malo više bendova u naš grad, neke odavno nisam čuo uživo poput Block out i Darkwood dub ali nisam bio dalekovid da na vreme kupim kartu, jer računah, po svim statistikama ovde ljudi više slušaju narodnjake, pa nema ni potrebe da kupujem kartu deset dana unapred. Ali, nisam računao na okolne gradove, ni na to da će ljudi gladni koncerata pohrliti u Čačak na taj događaj. Odem do kafića gde su se prodavale karte, a tamo mi vele da ih nema i da ih kupim na ulazu. Onda opet napravim grešku, jednostavno se sve to veče urotilo protiv mene, krenem sat vremena kasnije i to taksijem, Taksista me pita, pošto je video gužvu ispred, šta se to dešava, ja mu objasnim ko sve to treba da svira, a on reče da je i on voleo Bjesove. Izađem i postane mi malo čudno što ta raja još nije ušla, sede po trotoaru, cirkaju pivdžan iz dvolitarki, sve dugokosi momci i crvene devojke (bar 2-3 crvene sam video). Tu se ispozdravljah sa nekima što sam ih poznavao od ranije koji mi rekoše da je unutra krcato, da nema više karata i da obezbeđenje više nikog ne pušta. E, izem ti sreću. Još se napolju ništa ni ne čuje, tako da počeh da šetam tamo - amo, da pocupkujem i da razmišljam da li i ja da zveknem ovde ispred pivo u nadi da ću ući. Posle pola sata sam postao suviše nervozan i rešio da ovo ipak nije moj dan i da treba da se vratim kući. Kupih čokoladicu na trafici i krenuh lagano.
Sutradan mi drugar reče da je on bio, i da nije mogao da izdrži zbog vrućine, da je izašao posle 45 minuta i da je kartu ustupio nekom klincu. E , jebi ga, baš, to je bilo malo pošto sam ja otišao. Nekada je dovoljno samo malo biti strpljiv i malo sačekati, ali kad se neda, onda se neda.

Tako nam svaki dan poručuju ovi sa televizija, da smo tupi, glupi, da ne vidimo šta se radi, ili da ne želimo, da mogu da nam prodaju šta god hoće, pa i najortodoksniju glupost, u najveću laž njihovu ćemo poverovati i pojesti je, a bez da se zagrcnemo. Ja sam mentalno retardiran, da, jer moram da ćutim i trpim, ja sam mentalno retardiran jer poverujem s vremena na vreme da nešto može da se promeni, a za deset godina nema ni traga od promene, ko krene da menja, njega odmah kupe.
A sad nešto sasvim drugačije, jedan copy - paste sa fejsa:

729.520 nezaposlenih!!! A NIKO SE NE BUNI! Zaposleni su na minimalcu ili uopste ne primaju platu - NIKO SE NE BUNI! Najveća stopa poreza u Evropi - NIKO SE NE BUNI! Najveći i najbesmisleniji harač na svetu - NIKO SE NE BUNI - ZA NAŠE BOLJE SUTRA - KOPIRAJ OVAJ STATUS I DIGNIMO SE NA NOGE!!! I opet ih pola nece kopirati kao da nikoga nije briga za ovo (I NIKO SE NE BUNI!!!)

Protest taksista u Beogradu, 31. januar 2011.

Vruća zima socijalnog nezadovoljstva u Srbiji na temperaturuama duboko ispod minusa. Od ukupno 1.804 škole u Srbiji potpunom obustavom rada ili skraćenjem časova na 30 minuta štrajkuje 1.427 škola. Ministar prosvete i premijer traže obustavu štrajka, ali prosvetari nastavljaju protest tražeći veće zarade. Istovremeno, u Beogradu protestuje i 750 taksista  tražeći izmene Zakona o autotaksi prevozu i ukidanje akciza na gorivo za taksiste do 300 litara mesečno.

Vlada Srbije i Ministarstvo prosvete spremni su za nastavak razgovora sa predstavnicima sindikata prosvete.

Ministar

pozvao je sve prosvetne radnike da prekinu

i da se što pre uspostavi nesmetani proces obrazovanja. Vlada je, ipak, morala da popusti pred upornošću štrajkujućih nastavnika.

Pre samo par dana, međutim, premijer

izjavio je da novca u državnoj kasi nema i da bi povećanje zarada nastavnicima od 24 odsto dovelo do inflacije od 300 procenata.

Štrajk u Srbiji ispraznio je učionice

Predstavnicima sindikata, međutim, još nije stigao zvaničan poziv vlade za nastavak pregovora. Kako je pre podne izgledao nastavni proces u nekoliko beogradskih srednjih i osnovnih škola zabeležio Radovan Borović:

kažu profesori u beogradskoj Prvoj ekonomskoj školi.

Nastavnicima i profesorima u štrajku pridružilo se i 750 taksista taksi-preduzetnika, koji su protestnom vožnjom kroz Beograd stigli do gradske skupštine, s namerom da ukažu na potrebu uvođenja zakonitosti i reda u taksi prevoz i ukidanje akciza na 300 litara goriva mesečno.

Na zahteve za povećanje zarada srpska vlast odgovara lakonski da para nema. Iako se stalno deklaratorno ponavlja da je obrazovanje glavni razvojni pokretač Srbije, prosvetni radnici u proseku zarađuju 320 evra mesečno i imaju najniže plate u regionu.

No, više od tog podatka javnost iritira bahaćenje vlasti na račun ubogo osiromašnih građana Srbije. Kako ukazuju mnogi komentatori, vrhuška na vlasti uprkos žestokoj ekonomskoj krizi, ima novca da u javnim nabavkama pokrade čitavu milijardu evra godišnje.

Ima para, primerice, i da ministar za životnu sredinu

raskalašno, iz džepova građana plati 26.000 evra

koji normalno košta 26 puta manje; ne nedostaje sredstava ni da vlast iz dzepova građana, ne pitajući ih, uzme milion dolara za isplatu odštete za dičnog srpskog tabadžiju

koji je pretukao američkog studenta; ili da plati odštetu tešku 28 miliona evra izraelskoj firmi za

.

Novca, razume se, u ekonomskoj krizi ima i za platu od 10 000 evra direktoru “Srbijagasa”

; za stotinu pedeset novih radnika koje večiti gubitaš “Železnice Srbije” zapošljava - i to mimo konkursa; za 28 000 beskorisnih činovnika koji ovu zemlju drže u u zagrljaju srednjeazijskog poimanja javne uprave.

A šta tek reći o podatku da je samo tokom prošle godine država od novca građana Srbije isplatila više od tri milijarde dinara na ime finansijskih kazni, penala i naknada štete na osnovu sudskih postupaka koje je izgubila.

Iritirajuće izjave ministra prosvete Žarka Obradovića i premijera Mirka Cvetkovića, kaže za radio Slobodna Evropa

, profesor na MEGATREND univerzitetu, izazvane su snagom protesta prosvetara. Vlast, međutim, nikako ne sme biti iznenađenja protestima prosvetara jer ih je sama izazvala, a ako ovako nastavi, opominje naš sagovornik, svi građani Srbije završiće na kazanima narodnjih kuhinja.

ocenjuje Marinković.

Preuzeto sa http://www.slobodnaevropa.org/content/srbija_u_strajkovima/2293192.html

tačno koliko mi treba

i nije me sram

da mu ih izbrojim sve

dinar po dinar.

Više je sramota

pomoćnu radnicu

koja mi ovaj put

oprašta doručak

da se ne bih brukao.

Nema sramote

i dinarčići su pare, lova,

đengi

kako god ih zvali.

Ako neće da uzme,

ja ću ih staviti u džep.

Kažu da je kriza

i kako treba da čekamo

da bi se izvukli.

Kako treba da štedimo,

kako treba da kupujemo domaće.

Ne žive oni ispod proseka.

Ne pitaju se oni

da li će imati za taxi.

Oni samo pričaju

prazne priče

da bi nešto rekli,

da opravdaju svrhu

i bivstvovanje tu.

I tata bi da bude političar,

ali ne može,

nije svima dato.

Kad bih mogao da imam

tako čvrst stomak

da se ne ispovraćam

na svoju debelu laž,

onda bih i ja mogao.

Posle iha - ha redovnih postova, malo sam se umorio. Nije da neću da pišem , nego nemam kad. Drugi, mnogo bitniji zadaci su došli na red, kao što su nošenje, hranjenje, presvlačenje, ljuljanje, vozanje, igranje, cupkanje, pričanje, pevanje, buđenje noću. Svi oni su zanemarljivi naspram čistog uživanja dok gledate malo čudence dok raste pred vašim očima, dok se mazite sa njim dok ponavljate za njim prve zvuke koje ispušta, dok mu dodajete igračke koje namerno baca po sto puta, dok se ljutite što okreće glavu kad mu dajete kašicu, pa umesto usta deo završi na njegovoj kosi. Ima li veće radosti? Pa kad samo kaže nešto što liči na prvu reč, a vi skočite i kažete: "Evo, slušaj, progovorio je!!!". Dani vam brže prolaze, ni ne osetite ih, jer nema praznog hoda, nema pauze, nema vremena ni za čitanje ni pisanje, ali ko šiša čitanje i pisanje kad je ono tu. Biće vremena za sve, samo neće biti vremena za ono što ste propustili u odrastanju vašeg deteta, jer ono je sutra već drugačije, a ono što mislite da ćete videti, ako danas niste, se nikad ne ponavlja. Zato iskoristi dan, Carpe diem, Seize the day. Sutra je već sve drugačije.

„Halo, ja sam, da se nađemo posle?“, pitao ju je jednom rukom držeći volan, a drugom mobilni, dok su mu bale curile na usta od pomisli da će ubrzo da fasuje jedan seks na brzaka. „Valjda nema pandura u blizini, još bi mi samo falilo da me vide kako razgovaram dok vozim i da me kazne, ionako nemam para“. „Važi, reče mu Nada, pokupi me na starom mestu, za pola sata mi se završava smena“. Simo se zadovoljno smeškao dok je grozničavo razmišljao gde da je vodi u ovo doba dana. Svi jebarnici, jebališta, jebodromi, nazovi ih kako god hoćeš su  u ovo doba vrlo prometni, ljudi prolaze tuda relativno često jer je sezona radova na njivama, a i u šumarcima je vrlo prometno jer se spremaju drva za zimu, a ne bi bilo pametno da ih neko zatekne u kolima na gomili pa da kažu njenom mužu, ili, ne daj Bože, njegovoj ženi, bilo bi belaja.

Nada ode u WC da se malo sredi. Stala je ispred ogledala, popravila šminku i frizuru. „Moram da mu budem lepa i seksi, mora da poželi da me ima tu, na vratima od kola, pred svima. Onom mom kretenu od muža ništa ne bi moglo da zapadne za oko, približi mi se samo kad je pijan kao majka, odradi posao za 5 minuta radi odrađivanja bračne dužnosti i to najčešće u misionarskom položaju i posle toga zaspi kao klada. Nikakvog uzbuđenja, nikakve strasti. “

Simo napravi par krugova, vozeći dvadeset na sat. Razmišljao je da sedne negde da popije pivo na brzaka, onda bi duže trajalo, ali ne bi valjalo, jer bi mu bazdilo iz usta na alkohol, a Nada to ne voli jer je to podseća na muža, dosta joj je što mora da ljubi pivsku flašu kod kuće.

„Gde da je vodi?“, opet se pitao. U vrzinu ne može, vrzinjar (karao je u vrzini) je bio sa osamnaest, kad mu bube, komarci i ostala gamad iz vrzine nisu smetala, a sad to ne bi mogao podneti. Ni njoj se to ne bi sigurno dopalo. Utom je vide kako izlazi i zaustavi se uz ivicu trotoara, tik pored nje. Ona žurno uskoči u kola, da je ko ne vidi. “Maco, dobro izgledaš danas”, reče joj milujući je po butini. Trnci joj prođoše niz kičmu. “Hvala, kuco. Idemo?” Dodao je gas. Izlazili su iz grada. Ni dalje mu niti jedno dobro mesto nije padalo na pamet. U očajanju, rodi mu se glupa ideja, najgluplja od svih. Skrenu na neasfaltiran put i nastavi vožnju još jedno pola sata. Pred njima se ukaza ogromno prostranstvo gradske deponije, sa svim njenim čarima. “Mislila sam da češ da me vodiš u hotel, ovde smrdi?!“. „Pa i pička posle osam sati rada ne miriše baš najlepše”, pomisli on, okrenu kola i dodade gas.

Prvo napravite smešu od 80% vode, 15% deterdženta (bolje nekog gušćeg, npr. Fairy - ja) i 5% glicerina. Zatim uzmite stari reket, umočite i počnite sa igrom. Baloni će biti ogromni i veoma su zarazni, ja sam se igrao ceo dan, kao dete, otimao sam svom klincu reket da ih ja pravim. Nekad je postojao deterdžent koji se zvao Sjaj i koji je bio izvanredan za pravljenje . Sipao bih ga bez vode i odjednom bi moglo da izleti po pedesetak balona, a pošto sam stanovao iznad haustora gde je bila promaja non - stop (prolaz sa jedne na drugu stranu zgrade), baloni bi leteli svuda i bilo ih je milina gledati.
Kako je samo lepo biti mali, deca ne znaju šta imaju i hoće što pre da porastu, a onda bi se svi vratili u detinjstvo.

Nekad mi se čini da imam toliko toga da kažem, ali kad bih krenuo, odjednom je glava prazna, tako da onda nemam da kažem ništa. Nije ni čudo što mi najveća inspiracija dolazi na šolji, jer tu čovek dolazi samo jednim poslom, oslobođen svih briga i obaveza, tako da uvek nove ideje naiđu, nekad polako kao malo tvrdo govance koje predstavlja čep onom što iskulja posle njega. Posle pola toga zaboravim, pa mi žao što tu negde ne držim olovku i papir ili bar mobilni, da mogu da izdiktiram trenutne misli. Juče mi, recimo, palo na pamet da pišem svoju biografiju, jer tu bih zaista imao materijala, počev od mnoštva likova koje lično poznajem, do obilja događaja koje bih prilično verno mogao opisati. Tek sa ove distance mogu da kažem da nije sve crno – belo u šta sam slepo verovao (i bio duboko u zabludi) kao jako mlad i zelen. Ta biografija bi bila uglavnom samo meni i interesantna i možda ponekima koje bih opisao (želeli bi da vide da li sam ih ocrnio ili nahvalio). Pošto bih pisao ono što stvarno mislim, velika većina bi se i naljutila, no to bi bilo ono što sam ja, ne cvećka, već jedan pomalo samoživ, sebičan, gadan i loš lik. Sve izbegavaš da nekome kažeš u lice šta misliš radi dobrih odnosa i lepog ponašanja, ali konačno shvatiš da je tako trebalo odavno da radiš. Ono malo preostalih bi bili oni što zaista vrede. Kad na vreme vidiš kako ljudi mogu biti ružni, prljavi i zli iznutra, onda te i malo ljudskosti i dobrote zaista obraduje. Toliko glume i fasada, toliko identiteta da je internet malo dete u poređenju sa minutom pravog života, toliko laži i onih koji u njih slepo veruju, toliko pretvaranja i kameleona, toliko cinizma i prećutkivanja, toliko zanemarivanja i negiranja. Toliko se ljudi prave ludi, žive kao da se nije dogodilo ono što ne žele da vide. I svima je lepo, svi se smeškaju nabacujući svoj najbolji kez, govoreći sebi da je lepše da imaju i život u laži sa lepom fasadom nego da svojim komšijama budu najnoviji aber i osoba za sažaljenje...

Pustio sam vodu i oprao ruke.